U kategoriji "Budi moj sPAS, bit ću tvoj Spas (ili zašto sam udomio/la seniora/ku)" Marijana i Lelica, dugogodišnja stanovnica Azila, ispričale su svoju priču <3

Hmmm...Ne znam u koju kategoriju da uvrstim svoju priču.
Dabome da je bitno udomiti, jašta, to svi znaju, a i senior sam iako se ne osjećam tako, pa me ljuti kad mi moji nekad kažu da sam ćorava bakica. Iako me nekad zezaju, jako ih, jako volim, pa mogu reći da sam imala sreću i da sam udomljena. A kako je to bilo, ispričali su mi moji odmah kad sam došla. Rekli su mi da je N. na početku bio neodlučan pa je M. rekao da će me uzeti samo ako budem većinu vremena bila u dvorištu i ako budem po noći spavala u boksu koji mi je htio izgraditi. Dok mi je to pričao, M. se samo slatko smijala i rekla: "Vidimo kako je to ispalo. U boks bi prije strpao mene nego Lelu." Ne znam kako je N. uopće mogao pomisliti na takve budalaštine.
Pa meni je (a i njima) najdraže kad se uvalim između njih u krevet, okrenem na leđa i hrčem i sanjam i ponekad, kažu mi, trznem nožicama od miline. Jedan se stariji čovjek koji živi kat ispod nas, a M. ga nekad Tatom zove,navodno, bojao pasa, pa mu nije bilo ugodno kad sam došla, osjetila sam to. Dala sam sve od sebe da ga šarmiram i da mu pokažem da nema razloga da me se boji. Nakon nekog vremena došao je po mene gore dok nikog od mojih nije bilo kod kuće, i rekao da dođem s njim jer ima nešto za mene. Pošla sam, a on je za mene otvorio nešto fino, što nikad u životu nisam jela i rekao mi da je to kupio samo za mene. Pričali smo tako neko vrijeme on i ja, a onda se vratila M. i rastopila od dragosti.
Sad me taj Tata često zove da izađem s njim na dvorište pa mu pomažem oko trave (ne znam na što misli, al kaže da ju nitko ne gnoji bolje od mene), cvijeća i sadnje paradajza. Jedina sustanarka koju ne mogu šarmirati je Luna. Ona vam je, kažem vam ja, živo zlo. Kad me vidi, počne izvoditi neke kerefeke s dlakom i sikće na mene. Jako je se bojim iako je tri puta manja od mene.
Jednom mi se, kažem vam, na glavu popela i opalila mi par zidarskih, a ja joj ništa nisam napravila. Na svu sreću, ostale su sustanarke njene vrste jako pristojne, a jedna mi je i najbolja prijateljica s kojom spavam i igram se, a nekad me i očisti iza ušiju. Najdraže mi je od svega kad idemo u šetnju. Onda me svi hvale, a tko normalan to ne voli slušati. Čude se mojim nožicama i kažu da imam čarapice. Neki su rekli da su to čizmice, a neki da izgleda kao da imam zavoje ili štucne. Teta koja prodaje kruh je rekla da sam umočila nožice u brašno... Ja tada samo pogledam u M. i N. i kad ih vidim kako se smiju, bude mi baš toplo oko srca. I za kraj ću vam reći da sam baš sretan pas jer me moji vole više od svega, jer me puno maze i grle, jer idem opet s njima na more, jer kažu da smo MI obitelj i da sam ja njihova ljubav. I znate zašto još?
Kad se N. hvali kako sam dobra i pametna i pristojna, ljudima kaže da će i nakon mene imati psa i da će biti udomljen i star najmanje 5 godina. I zato ću, kad se budem morala rastati od njih, otići sretna jer će netko poput mene vratiti osmijeh na njihova lica. Ali, neće me se ona mačka tako lako riješiti, kažem vam ja!
Sve vas pozdravlja Lelica Debelica! :*

Copyright © 2014 Udruga Pobjede - zaštita i promicanje prava životinja. All Rights Reserved. Hosted by AVALON.