za dobro jutro :) Jasminina i Dejina priča u kategoriji:
Zašto je bitno udomiti? (dozvolite da vam moj pas i ja ispričamo svoju priču...)

Za početak, da se predstavim.
Ja sam Snjeguljica, predivan čistokrvni bijeli samojed iz najboljeg legla…
Što me gledate? Nešto ne štima? Ne vjerujete?
Ma, znam…
Ja sam Dejo, pas iz bunara. Neželjeni okot neželjenog okota.
Najsretniji među nesretnim psima na svijetu. Surovo bačen u bunar, tek da bi me ruke nekih samilosnih lovaca iz njega izvukle. Uvijek sam se pitao zašto baš ja. Zašto je ta prokleta sudbina zadesila baš mene. Završiti samo tako u bunaru, u hladnoj vodi, u mraku . Puno sam noći probdio razmišljajući o svojoj zloj kobi. Zašto? Zašto ja?
Danas znam – morao sam je sresti. Tamo. U Azilu.
Nisam joj bio ni u peti. Došla je samo sebično ispuniti svoj dan.
Pomaziti nepoznate pse. Prošetati ih. Nije znala da će ispuniti svoj život. Svoju dušu.
Nije znala da će tamo pronaći i upoznati sebe. Pravu, nepatvorenu sebe.
Nije mislila da može imati psa, nije ni razmatrala tu mogućnost. Uopće ne.
Ali oduvijek je željela samojeda, pa sam bio u prednosti ;)
Šalim se. Bio sam očajan. Nisam mislio da imam šanse kod nje. Ne ovakav mješanac kao ja, crno-smeđi sa bijelom flekom ispod vrata. Ma, dajte me samo pogledajte. Tko bi me uopće ikada poželio?!
Gledala me nekim tužnim, čežnjivim, dalekim pogledom i znala je zaplakati kada je morala otići i ostaviti me samog u boksu. Bio sam sam. Bio sam usamljen. Nisam imao prijatelja i nisam se družio sa ostalim psima.
Rekli su da sam agresivan. Kao da bih ja trebao znati što to znači. Nisam znao, znam samo da sam se bojao. Svega. Najviše sam se bojao da ću zauvijek ostati neprimijećeni pas u toj bučnoj gomili pasa.
A ona je i dalje dolazila. Po najvećoj vrućini biciklom iz Osijeka.
Znao sam prepoznati taj bicikl. Najdraži bicikl na svijetu. I najdraže plave oči… Stajao sam na vrh kućice i luđački mahao repom, dozivajući je najglasnije što sam mogao. Želio sam da zna da je željno očekujem, da joj se radujem, želio sam da zna koliko mi znače šetnje s njom, koliko volim kada dođe i kaže moje ime. ..Zašto da lažem, zavolio sam je. Sanjao sam da se budim pored nje i želio da bude prvo što ću ugledati jutrom, sanjao sam da me grli i ljubi neprestano, a ne samo sat-dva, ponekad… Sanjao sam, nadao se, ali nisam bio samojed i ona nije planirala imati psa.
Moja Jasmina.
Odvela me kući jednog toplog dana, najsunčanijeg i najljepšeg dana u mom životu. I eto me, neželjenog, nevoljenog, odjednom imam SVE. Imam dom, imam ljubav, moje srce je puno. Ja sam najsretniji nesretni pas na svijetu. Ona kaže da sam njena ljubav. Kaže da imam sunčane oči. Ne znam što to znači, ali osjećam da je nešto izuzetno lijepo dok me toplo gleda i dok me miluje. Dođe mi da predem od miline, ali onda se sjetim da nisam vražja mačka… Ona kaže da sam je spasio. Od svijeta, od tuge, od samoće, od ljutnje, od nemira, od nje same.
Ne razumijem, ali potvrdno lajem. Rekao bih bilo što. Učinio što god treba za nju… Branim ju. Nitko je ne smije dirati. Ona je moje SVE. Ja sam njena LJUBAV.
Znam, rekla je.
I rekla je još nešto. Rekla je da me ne bi dala ni za sto čistokrvnih snježnobijelih samojeda.
I ja joj vjerujem .

Copyright © 2014 Udruga Pobjede - zaštita i promicanje prava životinja. All Rights Reserved. Hosted by AVALON.