Katja

neke oči jednostavno jače sjaje...

I nije do toga šta (ili ko) se ogleda u njima (nikad nije!) nego do onog što živi
iza tog oka. 
U džepiću mozga u kojem leži (i sanja ) duša 

A Katjina duša sanja u duginim bojama 
Vidim to, čoeče, pospe me tim prahom vilinskim, svaki put kad zine 
u osmijeh
a stalno se smiješi 

Pa ja taka, ko pijana, mogla bi je onda gledat satima taku od radosti i čistoće davanja. Takvu sačuvanu od loših misli i zamjeranja. 
Taj repić zbog kojeg mi izgleda ko skakutavo jare a ne pas  
Te zaljubljene oči 
koje me postide vlastite vrste
pa poželim bit bolja. 
To malo djetinje stvorenjce (pa mlada i mala! 2019. godište i nema 10kg u njoj!) za koje znam (ma znam, pa vidim ju! Imam i ja oči iza kojih postoji jedan džepić...  )
da će jednom biti najvjernije biće nekom. Radost, igra i vjernost.
I ništa manje, da znate, ne tražim za nju 
Nisu oni tu samo da daju!