Znate one malecne kerove naspram kojih se ko div osjećaš? 
Kad kreneš rukom pomazit ga pa ne znaš di bi ga prije 
takla, jer je sav neki krhak,
malecni
a tvoja ruka odjedared izgleda 
ko da vježbaš čitav život 

Al dođe Kokolo sam, pa namjesti glavu 
Nađe on sam tvoju podlakticu, učini od nje jastuk
i namjesti glavu ko da tu pripada oduvijek,
ko da on zna što je to maženje i kako se radi i ti samo trebaš sinkronizirati 
rad srca 
i ništa više 

Tako to izgleda sa Kokolom, najmanjim stvorom azilskim, sve je prirodno i teče, lako ga je voljet.
Pogotovo taj par srnećih očiju, tako ljepljivih za dušu (i obećanja) kad ti se prišarafi uz snove...

Kokolence se rodio lani, krajem 2019. ovih dana bio mu je rođendan, nismo slavili, nije dao. Rekao je da će rođendan biti kad se zaljubi i ode odavde. Da znate! 
Jako je drag i jako je miran, nakon što je operirao lom kosti (takvog smo ga našli, polomljenog i ostavljenog) toliko sam bila frapirana mirnoćom karaktera tako mladoga psa, voljom da se ozdravi 
na jedan miran i potpuno odrastao način
da me ta fasciniranost vjvtno i danas drži
pa kad mislim na Kokola mislim o miru i nadi i svu me prekrije (ko rosa jutrom) neki filing od smijeha i radosti pravljen
i sve si mislim da će take ljude naći
i da će brzo otići.
Oćte mi pomoći da se to desi? 

p.s. Kokolo je tolko sladak tip da ima cijelu vojsku svoji najdražih kumova a to su Ivona LinderJasna Stanić, Irena Mihelec i Dejan Tričković 

 

Copyright © 2014 Udruga Pobjede - zaštita i promicanje prava životinja. All Rights Reserved. Hosted by AVALON.